naslovsrp

Развој страначког живота


У време стицања независности Србија још није имала организоване политичке странке, већ испрофилисани лик будућих либерала, напредњака и радикала. Под скупштинским окриљем, делатношћу посланика, прво је основана Народна радикална странка, 20. јануара 1881. године. Истога дана појавио се и програм странке у листу Самоуправа. Основно начело странке изражено је кроз крилатицу: „Унутра народно благостање и слобода, споља државна независност, ослобођење и уједињење осталих делова српства“. Вођа странке био је Никола Пашић. Последњих деценија XIX века радикали су се поцепали на два дела због различитог става према династији Обреновић. Раздвајање странке започето је 1901. године. Млађе крило радикала, које је било за бескомпромисну борбу против династије Обреновић, образовало је нову, Самосталну радикалну странку и објавило програм у свом гласилу Одјек, 1904. године. Вође странке били су Љуба Живковић, Љуба Стојановић и Љуба Давидовић.

Српска напредна странка основана је 22. јануара 1881. године од групе младоконзервативаца – политичара који су свој програм објавили у листу Видело. Главно начело странке било је – закон, слобода, напредак. Лидери странке били су Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин и Стојан Новаковић.

Либерална странка се споро организовала, заузета борбом за стицање независности. У листу Српска независност објавила је свој програм 13. октобра 1881. Странка се залагала за уједињење српског народа и уставни преображај земље. Вође странке били су Јован Ристић, Јован Авакумовић и Стојан Рибарац.

Од Мајског преврата 1903. године до избијања Првог светског рата водеће партије у Краљевини биле су Народна и Самостална радикална странка. Овакав однос снага важио је и за престоницу. До 1914. године представници самосталаца најчешће су бирани на место председника београдске општине.

Стварањем Краљевине СХС страначки живот постао је знатно комплекснији. У политичку арену ушле су партије народа који су се по први пут нашли заједно у истој држави. Поред постојећих, основане су нове, које су у свом деловању излазиле из усконационалних оквира, као што су Демократска странка, Југословенска републиканска, Савез земљорадника и Комунистичка партија Југославије.

Питање државног уређења и међунационалних односа постало је извор сталне државне и политичке кризе, потискујући у други план све остале проблеме новонастале државе, укључујући и развој парламентарног живота. Нестабилност се огледала и у честим променама влада. У периоду од доношења Видовданског устава, 1921, до завођења диктатуре, 1929. године, ниједна скупштина није испунила свој четворогодишњи мандат. Све до почетка Другог светског рата страначки живот у Краљевини одвијао се у тражењу компромисног решења у српско-хрватским односима.

Владимир Јовановић (1833-1922), политичар, економиста, био је један од најобразованијих Срба свога времена. Као истакнути либерал, написао је Политички речник, 1872. године. Иако су тада објављена само слова од А до Д, захваљујући систематски изложеним либералним идејама Речник је имао велики утицај, а савременици су га називали „омладинска библија“.

Светозар Марковић (1846-1875), оснивач социјалистичког покрета у Србији. Школовао се у Београду, Петрограду и Цириху. Његов спис Србија на Истоку (1872) обележио је разлаз са либералним романтизмом. Борио се за народну самоуправу и социјалну једнакост и био је претеча радикалског покрета у Србији.

Љубомир Давидовић (1863-1940), један је од оснивача Демократске странке и њен дугогодишњи председник. У политичком животу Краљевине Србије, затим Краљевине СХС, учествовао је као председник владе 1919. и 1924. и министар просвете 1904, 1914-1917, 1918. Од 1929. године био је противник диктатуре и један од предводника Удружене опозиције. Остао је упамћен као симбол некорумпираности и политичке исправности.

Комунистичка партија Југославије основана је 1919. године. Југословенски комунисти су у новембру 1920. године освојили скоро 200.000 гласова и постали трећа политичка странка у Уставотворној скупштини. Настале промене рефлектовале су се и у политичком животу Београда. После кратке управе демократа, општинску власт 1920. добили су комунисти, који су за градоначелника изабрали Филипа Филиповића. Након забране комунистичке партије, 1921, Београдом су управљали радикали до 1926, а затим деомократи до 1929. године.

Први парламентарни избори после завођења диктатуре одржани су маја 1935. године. Као водећа партија издвојила се Југословенска радикална заједница, предвођена Миланом Стојадиновићем. Сабирајући у оквирима једне странке делове радикала, босанско-херцеговачких муслимана и словеначке клерикалце, она никада није успела да прерасте у јединствену политичку организацију, све до 1939. године, када је Милан Стојадиновић отишао са политичке сцене.

Његов наследник, Драгиша Цветковић, постигао је 1939. године спразум са лидером Хрватске сељачке странке Влатком Мачеком око решења „хрватског питања“ у Краљевини. Створена је хрватска бановина, али дуго очекивана федерализација није помогла југословенској краљевини да се сачува од брзог слома у Другом светском рату.

 

 << претходна тема  Владари Србије и Југославије  » следеће поглавље  Развој институција
Copyright © 2015, Историјски архив Београда LOGO IAB providan