Пут ка слободи

Први српски устанак, започет 1804. године као буна против дахија, пoд вођством Карађорђa Петровића је већ наредне године, после битке код Иванковца, прерастао у револуцију, која се проширила и на околне земље. Први револуционарни дани носили су печат Карађорђеве личности, његове одлучности, храбрости и војничке даровитости. Постао je носилац и симбол национално-ослободилачких процеса.

При освајању Београда, децембра 1806. године, турско становништво се, углавном, повукло у Горњи и Доњи град, остављајући напуштене куће и имања. Освајањем Горњег и Доњег града, Срби су добили пуну власт у Београду. У јесен 1807. године, Правитељствујушчи совјет је прописао уредбу о организовању општинске управе – магистрата. Новоформирана власт у граду вршила је јавну продају празних турских кућа, дућана, плацева и имања.

Други српски устанак (1815), а нарочито догађаји који су уследили после њега – стицање националне и социјалне слободе (1833-35), изнели су у први план дипломатске и државничке способности Милоша Обреновића. Прославе у част устанака 1804-1815, и ослобођења Београда 1806. одржаване су у Београду и широм Србије. Посебно свечано је прослављена педесетогодишњица, 1865. године. Уочи прославе, кнез Михаило М. Обреновић III издао је указ о установљавању Таковског крста и сребрне медаље којима би се одликовали још увек живи саборци његовог оца, кнеза Милоша.