Београдска општина

Општина града Београда основана је 1839. године Законом о устројству општина. Са Управитељством вароши чинила је једну установу до 1841, када су Општина и Примирителни суд издвојени, а Управитељство је и даље остало надзорни орган. Новим законом о устројству општина из 1866. Општину су чинили: Суд, као извршни орган; Одбор, који је одлучивао о општинским пословима са правом надзора над судом и финансијама и Збор, који је биран од чланова Одбора. Овај закон, са изменама и допунама, важио је све до 1903, када је донет нов, према коме је непосредна надлежна власт за општину било Министарство унутрашњих дела, чији је министар могао на основу законских овлашћења да укине сваку одлуку општинске управе или да предложи Државном савету суспендовање појединих одборника. На основу овог закона функционисање престоничке општине било је изједначено са било којом општином у земљи. Према Закону о општинама из 1903. уведено је тајно гласање. За време окупације Београда 1915-1918. Аустријанци су преузели општинску власт, разрешили дотадашње чланове одбора и формирали нов одбор. У новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Општинска управа задржала је све атрибуте општинске власти Краљевине Србије. Границе атара нису биле тачно одређене све до Закона о атару београдске општине 1929. и 1934, који су учинили крај размирицама између престоничке општине и суседних општина око граница. У овом периоду Београд је добио посебан статус. Организациона структура општине званично је утврђена Статутом из 1922. и допуњена Статутом из 1929. Увођењем Шестојануарске диктатуре, општински органи именовани су краљевим указом, а Општина није имала страначко већ само чиновничко обележје. Новим законом из 1934. уведен је принцип изборности, који је подразумевао да 2/3 одборника бирају грађани а 1/3 поставља орган владе. Председник је имао неограничена овлашћења. Буxет Општине црпео је своје приходе из разних дажбина (приреза и таксе, те трошарина), из својих привредних предузећа и од своје имовине. У току Другог светског рата управник града вршио је и дужност председника Општине, под строгом контролом Немаца. Извршни народноослободилачки одбор именован је одмах по ослобођењу града, 26. октобра 1944, на основу одлуке Главног народноослободилачког одбора Србије. Априла 1945. извршена је реорганизација власти укидањем народноослободилачких одбора и постављањем Извршног народног одбора. Законом о територијалној подели града извршено је спајање 14 дотадашњих рејона, нижих органа локалне власти, у 7, а град Земун који је у току Другог светског рата у административно територијалном погледу припадао Независној држави Хрватској припојен је Београду као VIII рејон. Одвајање регулативних функција власти од оперативних послова извршено је 1950. године. Проширење представничке основе Народног одбора представљало је новину 1952, када је Народни одбор постао дводомни. Градско веће било је опште и политичко представничко тело свих пунолетних грађана, а Веће произвођача било је представничко тело радника и службеника. Формирање савета донело је подруштвљење државних функција и смањење броја извршних управних органа. Први Статут Народног одбора града донет је 1954. Према Уставу из 1963, Народни одбор града добио је назив Скупштина града Београда, која је постала највиши орган власти и орган друштвеног самоуправљања.

Централизација техничких одељења Општине града Београда извршена је 1911, постављањем француског инжењера Едуарда Лежеа на чело ових служби. Статутом Општине из 1929. све техничке службе груписане су у две дирекције: Дирекцију трамваја и осветљења и Техничку дирекцију. Од 1926. отпочели су велики општински радови на изградњи и уређењу Београда.

После усвајања првог Статута Београдске општине, званично је утврђена организациона структура општине, подела послова и надлежности.

Одељење за социјално и здравствено старање Општине града Београда настало је од Санитетског одељења Општине, које је постојало још од 1894. Водило је бригу о социјалној и здравственој заштити деце, о збрињавању стараца и сиротиње, о културном уздизању и васпитавању грађана.

Свечане сале Скупштине града смештене су у згради Старог двора, који је подигнут 1881-1884. године, по пројекту архитекте Александра Бугарског.