Владари Србије и Југославије

Милош Обреновић (1815-1839, 1858-1860), утемељивач нововековне српске државе. Захваљујући његовој вештој политици, Србија је хатишерифима из 1829, 1830, 1833. године стекла аутономију и територијално проширење, а сам Милош признање наследног књажевског звања. Упоредо с тим текао је процес одбацивања турског феудалног наслеђа, што је заокружено доношењем Сретењског, а потом Турског устава (1835, 1838).

Александар Карађорђевић (1842-1858). Његова владавина позната је као уставобранитељско доба, период у којем су уставобранитељски прваци имали запаженију улогу у вођењу државе од владара. У то време настао је и најзначајнији законодавни акт у историји Србије XIX века – Грађански законик 1844, чији је творац био књижењвник и правник Јован Хаxић. Александар није био потврђен од стране Порте за наследног кнеза, што је утицало на његову личну и владарску нестабилност.

Михаило Обреновић(1839-1842, 1860-1868). Аутократа и просвећени апсолутиста у епохи националног романтизма, наглашавао је да је закон највиша воља у Србији. Извршио је значајне реформе у државној управи и војсци. Водио је амбициозну спољну политику, окончану стварањем Балканског савеза 1867.

Милан Обреновић(1868-1889). За владавине краља Милана Србија је постала модерна европска држава. Стекла је независност, територијално проширење, уздигла се у достојанство краљевине (1882), створила снажну стајаћу војну организацију, разгранала државне установе у ери напредњачког законодавства и добила један од најбољих устава. Устав из 1888. дао је народу демократска права, завео парламентарну владавину и био један од напреднијих у Европи тога времена.

Александар Обреновић (1889-1903). Владавина Александра Обреновића карактеристична је по многим изненадним преокретима и променама. Само од 1893. до 1903. промењено је дванаест влада, неколико пута је укидан и обнављан устав, а политичке странке су зависиле од хировитог владара. Александрова женидба Драгом Машин, дворском дамом краљице Наталије, још више је узбуркала јавно мњење и умањила популарност династије Обреновић.
У ноћи 29. маја, група од 28 официра насилно је продрла у двор, убила краља и краљицу, а њихова тела избацила кроз прозор. Убиство краљевског пара изазвало је више узбуђења у Европи него у Србији. Крвава смена на престолу имала је за последицу да Београд постане омиљена тема европске жуте штампе, жељне голицавих скандала са јаким оријенталним набојима. Смена династија довела је Србију у међународну изолацију која је трајала пуне три године, до јула 1906, када су на захтев Велике Британије пензионисани главни учесници у завери.

Петар I Карађорђевић (1903-1921). Као владар био је умерени реформатор. Иако је тада Србија пролазила кроз тешка искушења – царински рат, Анексиона криза, балкански ратови и Први светски рат – стално су се дограђивали облици демократије и парламентарне владавине.

Александар I Карађорђевић (1921–1934). Видно учешће у стварању и уобличавању нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – имао је краљ Александар. У унутрашњој политици краљ је био за централизам и заузео је ауторитаран став. После завођења диктатуре, 1929. године, свим силама се трудио да спроведе програм „интегралног југословенства“, као начин за превазилажење унутрашњих сукоба и несугласица. У спољној политици ослањао се на Француску и спроводио је политику смиривања балканских размирица.

Петар II Карађорђевић (1934-1945). Имао је само једанаест година када је убијен краљ Александар, па је у нашу историју ушао као најмлађи краљ. Био је владар Југославије четири бурне и судбоносне године иако није боравио у њој, све док 29. новембра 1945. Уставотворна скупштина није укинула монархију.