Просвештеније

 До седамдесетих година XVIII века просвета и књижевност биле су у окриљу цркве. После реформи које је спровео аустријски цар Јосиф II, у култури је дошла до изражаја филозофска критика стварности, слављење науке и знања. Сходно томе, доносила су се упутства о школама, школовању и наставној методи.

 Овај прелазни тренутак у српској култури персонифицира Доситеј Обрадовић (1742-1811), први српски рационалиста. Осетивши важност догађаја у Србији, дошао је у Београд 1807. године. Био је саветник и секретар Карађорђа, васпитач његовог сина, оснивач Велике школе (1808) и Богословије (1810), члан Правитељствујушћег совјета и министар просвете, оснивач школе у српској књижевности. Код његових следбеника биле су присутне исте идеје, утицаји и духовна стремљења. Сви су били антитрадиционални, антиклерикални и писали народним језиком. Међу најзначајнијим Доситејевим ученицима и следбеницима били су: Јован Мушкатировић, први српски адвокат, Атанасије Стојковић, творац прве физике и први романописац, Павле Соларић, филозоф, филолог, историчар и творац прве географије, Јоаким Вујић, „отац српског театра“.

После гашења романтизма, српска култура се вратила рационалистичким идејама.